Šta istorija kaže o jednom od najvećih imena Francuske revolucije? Koja je druga strana njegove priče?
Mali Maximilien (François Marie Isidore de) Robespierre rodio se 1758. godine kao najstariji od petoro braće. Nesloga, prerana smrt njegove majke, bekstvo njegovog oca koji se nikad nije vratio i život sa babom i delom na selu, kažu psiholozi, imala je za posledice vrlo kompleksnu i ponekad kontradiktorinu ličnost, u kakvu će Robespjer izrasti. Ovaj čovek, koji je bio poznat kao veliki govornik (jednom je u toku od 3 godine održao 150 govora, koji su znali da traju i po nekoliko sati!), privatno je bio tih, povučen i nepoverljiv. Ponekad je sistematski odbijao svaku intimnost i gadio se ljudi koji su bili srećni - a ponekad je bio "patološki osećajan", i "prenatrpan poštom, naročito od žena". Jedinoj ženi sa kojom je u mladosti imao donekle prisniji odnos, slao je pisma u kojima je naširoko i nadugačko iznosio svoje političke ideje, a o njima dvoma - ili malo ili nimalo... Sve ovo, kažu psiholozi, imalo je uticaja da život posveti politici.
Po profesiji je bio advokat, i tokom školovanja je bio uvek među najboljima. Kad smo kod njegovog obrazovanja, obratite pažnju na ovaj paradoks, koji ne piše ni u jednom udžbeniku: kao osnovac je čitao sastav pred kraljem (!) u njegovu slavu (!). A kralj, veliki apsolutista, nije mogao da dočeka kraj i naredio je kočijašu da potera kočije, ostavljajući dečaka poprskanog blatom! Kralju naravno, ni na pamet nije padalo da će taj dečak porasti u revolucionara, i da će 1791. godine potpisati njegovu smrtnu presudu. U politički život Pariza uključio se na samom početku revolucije, 1789. godine, u 31. godini života, učestvujući u skupštini staleža, i to kao član Trećeg staleža. Pošto još uvek nije bio neka bitna figura u politici, Ustavotvorna skupština je radila na izradi ustava iz 1791. godine, i nije obraćala pažnju na "nekog tamo" Maksimilijana Robespjera, sudiju za kriminal iz malog mesta Arasa. Baš zato, ovaj genijalni političar i demagog, daje se na popularizaciju svojih ideja. A kako su njegove ideje bile utemeljene na delima Žana Žaka Rusoa, narod ih je lepo prihvatao. U jeku rada političkih partija, on se priključuje jakobincima, čiji su najveći suparnici žirondinci, pa će Robespjerova karijera biti obeležena borbom protiv žirondinaca. Generalno, ovaj prvi deo njegove karijere poprilično je konstruktivan - imajući značajnu funkciju, kao prvi član Konventa, radio je na jačanju građanske vojske, a u isto vreme na istiskivanje aristokratskog uticaja iz nje. Ustav koji je sastavio sa svojim kolegama 1793. godine vrlo je liberalan I ispred svog vremena, čak i kontradiktoran samim donosiocima – jakobincima, i propisuje (pazite, govorimo o 18. veku!) opšte pravo glasa, federalno uređenje, referendum, slobodu štampe, lične slobode... Izuzetno je zanimljiv poslednji član ovog Ustava koji glasi: “Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i najneophodnija dužnost". Svaku situaciju u zemlji on je iskorišćavao da sebi i jakobincima pribavi političke poene - poraz u ratu sa Austrijom, smrt kralja itd., i u tome je uspevao. Naravno da žirondinci nisu ovaj njegov uspeh gledali skrštenih ruku, i što je Robespjer više napredovao, to su oni više napadali. Ove tenzije između njih odvešće Francusku, koja se sva tresla od revolucionarnih promena, u diktaturu i teror (fr. la terreur).
Nećemo ovde opisivati ovaj teror, možete tu priču naći bilo gde, već ćemo ga samo ilustrovati. Pod izgovorom dužnosti "Republike da zaštiti svakog svog građanina, I da istrebi sve neprijatelje revolucije”, u roku od manje od godinu dana, Robespjer i njegovi saradnici iz Konventa (tela koje je upravljalo Francuskom) sproveli su brutalnu čistku, sa "ciljem da osnuju I očuvaju Republiku". Pobijeno je 55 000 ljudi, od kojih su 72% bili, ni aristokrate niti žirondinci, već srednja klasa i seljaci. U Lionu, npr., vezivali su po 2000 ljudi lancima i gađali ih topovima, a one koji su preživeli dokrajčivali su bajonetima, što je dovelo do toga da vojska počne da se buni, jer puca na sopstveni narod. Takođe, u negiranju Crkve i religije, svako upražnjavanje vere proglašeno je ilegalnim i kažnjivim, a popovi su prisiljavani da se žene (naravno, onima koji su odbili, sledila je "smrt na licu mesta"). Ovakvo stanje je bilo neodrživo, kao uostalom i svako nasilje u istoriji. Robespjer i njegovi saradnici izazvali su ovim preterivanjem ogroman bes svojih sugrađana. Na jednom sastanku sa opozicijom, Robespjer i njegovi saradnici su izvikani, izvređani i nije im dozvoljeno da dovrše reč. Shvativši koliko je ozbiljna situacija, Robespjer je zaćutao, i baš u tom trenutku neko je povikao: "Guši ga Dantonova krv!", gde se mislilo na njegovog nekadašnjeg bliskog saradnika, koji je, kao i Robespjerov kum, stradao u bezumnom teroru. Već sutradan, Robespjer i njegovi saradnici su stavljeni van zakona i počela je hajka na njih. Bežeći pred egzekutorima, neki su se bacili niz stepenice, neki su iskakali kroz prozor, neki su pucali u sebe, sve radi izbegavanja pogubljenja... Što se Robespjera tiče, pri njegovom hapšenju, razneta mu je vilica (moguće je da je to neuspelo samoubistvo, a možda je delo nekog od izvršitelja). Bilo je to kao da slikaru odsečete ruku ili igraču nogu - Robespjer, čovek koji je čitavu karijeru razvio govorništvom, sada je ostao bez mogućnosti govora... Oko glave mu je obavijen zavoj, ne bi li koliko-toliko doprineo da se Robespjerovo stanje ne pogorša dok čeka sutrašnje pogubljenje u (još jedan paradoks!) istoj sobi u kojoj je pogubljenje čekala Marija Antoaneta. Sutradan, 24. jula, pred pogubljenje mu je skinut povez kojim mu je bila fiksirana vilica, i ovaj političar, pravnik, revolucionar i govornik je od bola "vikao u agoniji sve dok ga pad oštrice nije ućutao". Sahranjen je u kolektivnom grobu. Poslednje reči su mu bile "Merci, monsieur" ("Hvala, gospodine"), i bile su upućene čoveku koji mu je dodao maramicu da obriše krv sa odela.
Za kraj, evo šta Robespjer ima da kaže o svojim postupcima:
"Teror bez vrline je fatalan. Vrlina bez terora je bespomoćna. To je ključna stvar svake radikalne promene. A ako pogledate u neposrednu realnost onoga što radimo, videćete da ubijamo ljude, činimo zlodela. I jedina stvar koja opravdava naša dela i nedela je ideja o slobodi, jednakosti, bratstvu."
Piše: Ivka
Mali Maximilien (François Marie Isidore de) Robespierre rodio se 1758. godine kao najstariji od petoro braće. Nesloga, prerana smrt njegove majke, bekstvo njegovog oca koji se nikad nije vratio i život sa babom i delom na selu, kažu psiholozi, imala je za posledice vrlo kompleksnu i ponekad kontradiktorinu ličnost, u kakvu će Robespjer izrasti. Ovaj čovek, koji je bio poznat kao veliki govornik (jednom je u toku od 3 godine održao 150 govora, koji su znali da traju i po nekoliko sati!), privatno je bio tih, povučen i nepoverljiv. Ponekad je sistematski odbijao svaku intimnost i gadio se ljudi koji su bili srećni - a ponekad je bio "patološki osećajan", i "prenatrpan poštom, naročito od žena". Jedinoj ženi sa kojom je u mladosti imao donekle prisniji odnos, slao je pisma u kojima je naširoko i nadugačko iznosio svoje političke ideje, a o njima dvoma - ili malo ili nimalo... Sve ovo, kažu psiholozi, imalo je uticaja da život posveti politici.
Po profesiji je bio advokat, i tokom školovanja je bio uvek među najboljima. Kad smo kod njegovog obrazovanja, obratite pažnju na ovaj paradoks, koji ne piše ni u jednom udžbeniku: kao osnovac je čitao sastav pred kraljem (!) u njegovu slavu (!). A kralj, veliki apsolutista, nije mogao da dočeka kraj i naredio je kočijašu da potera kočije, ostavljajući dečaka poprskanog blatom! Kralju naravno, ni na pamet nije padalo da će taj dečak porasti u revolucionara, i da će 1791. godine potpisati njegovu smrtnu presudu. U politički život Pariza uključio se na samom početku revolucije, 1789. godine, u 31. godini života, učestvujući u skupštini staleža, i to kao član Trećeg staleža. Pošto još uvek nije bio neka bitna figura u politici, Ustavotvorna skupština je radila na izradi ustava iz 1791. godine, i nije obraćala pažnju na "nekog tamo" Maksimilijana Robespjera, sudiju za kriminal iz malog mesta Arasa. Baš zato, ovaj genijalni političar i demagog, daje se na popularizaciju svojih ideja. A kako su njegove ideje bile utemeljene na delima Žana Žaka Rusoa, narod ih je lepo prihvatao. U jeku rada političkih partija, on se priključuje jakobincima, čiji su najveći suparnici žirondinci, pa će Robespjerova karijera biti obeležena borbom protiv žirondinaca. Generalno, ovaj prvi deo njegove karijere poprilično je konstruktivan - imajući značajnu funkciju, kao prvi član Konventa, radio je na jačanju građanske vojske, a u isto vreme na istiskivanje aristokratskog uticaja iz nje. Ustav koji je sastavio sa svojim kolegama 1793. godine vrlo je liberalan I ispred svog vremena, čak i kontradiktoran samim donosiocima – jakobincima, i propisuje (pazite, govorimo o 18. veku!) opšte pravo glasa, federalno uređenje, referendum, slobodu štampe, lične slobode... Izuzetno je zanimljiv poslednji član ovog Ustava koji glasi: “Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i najneophodnija dužnost". Svaku situaciju u zemlji on je iskorišćavao da sebi i jakobincima pribavi političke poene - poraz u ratu sa Austrijom, smrt kralja itd., i u tome je uspevao. Naravno da žirondinci nisu ovaj njegov uspeh gledali skrštenih ruku, i što je Robespjer više napredovao, to su oni više napadali. Ove tenzije između njih odvešće Francusku, koja se sva tresla od revolucionarnih promena, u diktaturu i teror (fr. la terreur).
Nećemo ovde opisivati ovaj teror, možete tu priču naći bilo gde, već ćemo ga samo ilustrovati. Pod izgovorom dužnosti "Republike da zaštiti svakog svog građanina, I da istrebi sve neprijatelje revolucije”, u roku od manje od godinu dana, Robespjer i njegovi saradnici iz Konventa (tela koje je upravljalo Francuskom) sproveli su brutalnu čistku, sa "ciljem da osnuju I očuvaju Republiku". Pobijeno je 55 000 ljudi, od kojih su 72% bili, ni aristokrate niti žirondinci, već srednja klasa i seljaci. U Lionu, npr., vezivali su po 2000 ljudi lancima i gađali ih topovima, a one koji su preživeli dokrajčivali su bajonetima, što je dovelo do toga da vojska počne da se buni, jer puca na sopstveni narod. Takođe, u negiranju Crkve i religije, svako upražnjavanje vere proglašeno je ilegalnim i kažnjivim, a popovi su prisiljavani da se žene (naravno, onima koji su odbili, sledila je "smrt na licu mesta"). Ovakvo stanje je bilo neodrživo, kao uostalom i svako nasilje u istoriji. Robespjer i njegovi saradnici izazvali su ovim preterivanjem ogroman bes svojih sugrađana. Na jednom sastanku sa opozicijom, Robespjer i njegovi saradnici su izvikani, izvređani i nije im dozvoljeno da dovrše reč. Shvativši koliko je ozbiljna situacija, Robespjer je zaćutao, i baš u tom trenutku neko je povikao: "Guši ga Dantonova krv!", gde se mislilo na njegovog nekadašnjeg bliskog saradnika, koji je, kao i Robespjerov kum, stradao u bezumnom teroru. Već sutradan, Robespjer i njegovi saradnici su stavljeni van zakona i počela je hajka na njih. Bežeći pred egzekutorima, neki su se bacili niz stepenice, neki su iskakali kroz prozor, neki su pucali u sebe, sve radi izbegavanja pogubljenja... Što se Robespjera tiče, pri njegovom hapšenju, razneta mu je vilica (moguće je da je to neuspelo samoubistvo, a možda je delo nekog od izvršitelja). Bilo je to kao da slikaru odsečete ruku ili igraču nogu - Robespjer, čovek koji je čitavu karijeru razvio govorništvom, sada je ostao bez mogućnosti govora... Oko glave mu je obavijen zavoj, ne bi li koliko-toliko doprineo da se Robespjerovo stanje ne pogorša dok čeka sutrašnje pogubljenje u (još jedan paradoks!) istoj sobi u kojoj je pogubljenje čekala Marija Antoaneta. Sutradan, 24. jula, pred pogubljenje mu je skinut povez kojim mu je bila fiksirana vilica, i ovaj političar, pravnik, revolucionar i govornik je od bola "vikao u agoniji sve dok ga pad oštrice nije ućutao". Sahranjen je u kolektivnom grobu. Poslednje reči su mu bile "Merci, monsieur" ("Hvala, gospodine"), i bile su upućene čoveku koji mu je dodao maramicu da obriše krv sa odela.
Za kraj, evo šta Robespjer ima da kaže o svojim postupcima:
"Teror bez vrline je fatalan. Vrlina bez terora je bespomoćna. To je ključna stvar svake radikalne promene. A ako pogledate u neposrednu realnost onoga što radimo, videćete da ubijamo ljude, činimo zlodela. I jedina stvar koja opravdava naša dela i nedela je ideja o slobodi, jednakosti, bratstvu."
Piše: Ivka
RSS Feed